Lagali su!!! MESO nije štetno, a sada je i dokazano da ono zaprava produžava život?!

U februaru prošle godine, Međunarodni časopis za opštu medicinu objavio je studiju koju je bilo lako propustiti, jer nijedna veća medijska publikacija nije objavila da je „Ukupni unos mesa povezan sa očekivanim životnim vekom: Analiza podataka unakrsnog preseka 175 savremenih populacija“, od Venpeng You i njegovog tima istraživača.

Godinama smo slušali da je tajna dugog života smanjenje potrošnje mesa i povećanje unosa ugljenih hidrata – savet koji je sadržan u Smernicama o ishrani za Amerikance USDA. Ali to nije ono što su ovi istraživači otkrili.

You i njegov tim analizirali su podatke iz 175 zemalja i teritorija – drugim rečima, skoro celog sveta – i koristili različite statističke metode da „istraže i uporede korelacije između očekivanog životnog veka novorođenčadi … očekivanog životnog veka u pet godina života … i unosa mesa, i ugljenih hidrata, respektivno. Utvrđeni faktori rizika za očekivani životni vek — unos kalorija, urbanizacija, gojaznost i nivoi obrazovanja — uključeni su kao potencijalni zbunjujući faktori“.

Istraživači su otkrili da je širom sveta unos mesa povezan sa dužim životom. „Ovaj odnos je ostao značajan kada su statistički kontrolisani uticaji kalorijskog unosa, urbanizacije, gojaznosti, obrazovanja i ugljenih hidrata. Nasuprot tome, potrošnja ugljenih hidrata je imala slabu, ali negativnu korelaciju sa očekivanim životnim vekom.

Plave zone i potrošnja mesa

Možda se pitate o oblastima „plave zone“ u svetu — onim sa visokim procentom stogodišnjaka. Prema Denu Buetneru, autoru knjige „Plave zone, lekcije za duži život od ljudi koji su živeli najduže“, ključ dugog života je minimiziranje konzumiranja mesa i jedenje puno povrća.

Zar se dugovečni ljudi koji žive u plavim zonama ne hrane uglavnom biljnom ishranom?

Pa, zapravo, ne. Na primer, na Sardiniji, prvoj zapaženoj plavoj zoni gospodina Buetnera, potrošnja mesa je veća među dugovečnim seljacima koji žive u planinama nego onima koji žive u dolinama, prema studiji iz 2015. objavljenoj u European Journal of Clinical Nutrition. Autori kažu:

„Identifikacija žarišta izuzetne dugovečnosti, Plave zone dugovečnosti (LBZ), u planinskoj populaciji Sardinije, izazvala je značajno interesovanje za njenu tradicionalnu hranu kao jedan od potencijalnih uzročnih faktora… Do pre kratkog vremena, LBZ stanovništvo je uglavnom zavisilo od uzgoja stoke, a potrošnja hrane životinjskog porekla bila je relativno veća nego na ostatku ostrva”.

Za Okinavu, njegovu drugu plavu zonu na listi, gospodin Buetner insistira na tome da su „stariji stanovnici Okinave većinu svog života jeli biljnu ishranu. Njihovi obroci od prženog povrća, slatkog krompira i tofua su bogati hranljivim sastojcima i sa malo kalorija. Međutim, to nije ono što su istraživači pronašli u studiji iz 1992. u kojoj su upoređivali ishranu Japanaca i onih koji žive na ostrvu Okinava.

Otkrili su da je udeo ishrane sa proteinima i mastima – uglavnom svinjetine i svinjske masti, ali i ribe – bio veći na Okinavi. Još jedna činjenica: stanovnici Okinave vole da konzumiraju više od jedne konzerve po osobi nedeljno – za ukupno nešto više od sedam miliona konzervi svinjskog mesa godišnje. To je vrsta „masnog, prerađenog mesa“ na koju Buettner upozorava.

Prelazeći na poluostrvo Nikoja u Kostariki – oblast u kojoj se nalaze goveda, koze i svinje – tamošnji ljudi takođe vole svoju mast. Studija o regionu iz 2013. otkrila je da su stariji stanovnici jeli više ribe, više mesa i više zasićenih masti (od svinjske masti) nego stanovnici drugih regiona u Kostariki. Takođe vole gulaš na bazi mesa organa koji se zove „sustancia“.

U plavoj zoni Ikarije u Grčkoj, Buetner opisuje ishranu kao biljnu sa „malim unosom zasićenih masti iz mesa i mlečnih proizvoda“. Ipak, ostrvljani konzumiraju mnogo kozjih i ovčijih mlečnih proizvoda, koji su veoma bogati zasićenim mastima — i kao što je običaj u celoj Grčkoj — često jedu masnu jagnjetinu.

Što se tiče Adventista sedmog dana u Loma Lindi, u Kaliforniji – Petnerova peta i poslednja plava zona – nije jasno da li u populaciji ima mnogo stogodišnjaka, ali studije o ovim adventistima pokazuju da muškarci žive 7,3 godine duže, a žene 4,4 godine duže u poređenju sa ostalim Kalifornijcima. Međutim, vrlo mali broj adventista (oko 4 procenta) prati vegansku ishranu i kao grupa izbegavaju alkohol, droge, kofein i brzu hranu – u poređenju sa Kalifornijcima u celini – koji imaju tendenciju da konzumiraju alkohol, gazirana pića, brzu hranu, kafu i drogu.

Koja svetska populacija ima najduži životni vek? Odgovor je iznenađujući: užurban, prepun, zagađen Hong Kong! Prema podacima Ujedinjenih nacija, očekivani životni vek u Hong Kongu je 82,38 godina za muškarce i 88,17 godina za žene. Još jedno iznenađenje: stanovnici Hong Konga imaju najveću potrošnju mesa i mlečne hrane na svetu, 500 grama mesa i 281 gram mlečnih proizvoda dnevno.

Još jedna studija koju mediji ignorišu o prednostima mesa

Sećam se važne studije, opisane u The Guardian-u, sprovedene pre skoro dvadeset godina – koju su mediji takođe ignorisali – koja je pokazala koliko je meso važno za decu koja rastu.

Profesorka Lindzi Alen sa Kalifornijskog univerziteta u Dejvisu (i nedavno primljena u Kuću slavnih nauke USDA ARS) otkrila je da je dodavanje samo malo mesa u ishranu dece pogođene siromaštvom u Africi „preobrazilo ih i fizički i mentalno“. Tokom perioda od dve godine i u poređenju sa onima koji su primali šolju mleka, dodatak ulja ili četvrtu grupu koja nije primala suplemente, oni koji su jeli meso „skoro su udvostručili razvoj mišića i pokazali dramatična poboljšanja u mentalnim veštinama. Takođe su postali aktivniji, pričljiviji i razigraniji u školi… i pokazali više liderskih veština”.

„Rezultati na testovima za mentalne veštine poboljšani su za 35 poena za grupu sa mesom, 14 za mleko, i ostali su nepromenjeni za decu koja nisu primala suplemente [bazirane na životinjama]“, rekla je ona.

Govoreći na godišnjem sastanku Američkog udruženja za unapređenje nauke u Vašingtonu, gospođa Alen je rekla:

„Hrana životinjskog porekla ima neke hranljive materije koje se ne nalaze nigde drugde. Ako govorite o hranjenju male dece i trudnica i dojilja, otišao bih toliko daleko da bih rekao da je neetično uskraćivati ovu hranu tokom tog perioda života… Dodavanje mesa ili mleka u ishranu takođe je skoro potpuno eliminisalo samu visoke stope nedostatka vitamina B12 koje su ranije primećene kod dece.

dodala je:

„Važno je znati da su ove važne prednosti za ljudsku funkciju i ljudski kapital viđene za samo dve godine. Da su ova deca dobijala ovu hranu ranije u životu ili da su je njihove majke dobijale kada su bile trudne, ili da su ljudi mogli da je primaju tokom svog života, mislimo da bi poboljšanja u razvoju ljudskog kapitala bila još dramatičnija”.

Hrana životinjskog porekla — posebno meso — je od vitalnog značaja za rast, razvoj, mentalne funkcije i dug život.

Nulta Tačka/TheEpochTimes