Medicinska katastrofa bez presedana: Visoko TOKSIČNA KRV donatora krvi koji su vakcinisani za kovid

Medicinska katastrofa uzrokovana vakcinacijom protiv Covid-a postaje sve bez presedana. Sada je otkriveno da konzervirana krv od ljudi koji su primili vakcinu sadrži izuzetno opasne spike proteine i samim tim je visoko toksična.

Kritičnoj manjini lekara, u koju spadaju i kolege koji pišu ovde, već je bilo jasno od leta 2020. godine da su takozvane “vakcine” protiv SARS-CoV-2 zapravo genski terapeutici koji nemaju efekta protiv patogena, već su toksični. Uskoro se pojavila sumnja da bi krv “vakciniranih” donora mogla otrovati primaoca. Ovim pitanjem se sada bavi naučni pregledni rad iz Japana autora Ueda et al.

Prvo, autori opisuju brojne toksične efekte genskih terapeutika na vakcinisane osobe, kao što smo već višestruko objasnili i ovde. Dolaze do zaključka da “nema više sumnje da je spike protein koji se koristi u genetskim vakcinama kao antigen sam po sebi toksičan”. Ovo je vrlo detaljno i stručno dokumentovano. Najvažniji toksični efekti “vakcinacije” su:

Poremećaji zgrušavanja krvi poput manjka trombocita (trombocitopenija), duboka cerebralna venska tromboza ili plućna embolija, sve smrtonosne ili često sa teškim hroničnim oštećenjima. Deformacija eritrocita (crvenih krvnih zrnaca), zagađenje krvi ostatcima proizvodnje vakcina kao i upale i autoimune bolesti izazvane lipidnim nanoparticulama (BioNTech i Moderna). Oštećenje svih organa zbog produkcije spike proteina u endotelu krvnih sudova i parenhimskim (funkcionalnim) ćelijama organa. Najpoznatiji primeri su miokarditis i glomerulonefritis (oštećenje bubrega). Tu spada i oštećenje fetusa vakcinisanih trudnica, što je možda dovelo do najvećeg zabeleženog pada stope nataliteta u 2022. godini. Autoimune bolesti izazvane vakcinom. Ove bolesti će i u narednim godinama uznemiravati ljude koji su poslednji put “vakcinisani” 2021. godine, jer može proći godine pre nego što se organske povrede koje proizilaze iz toga klinički pokažu. Mnogi organi tolerišu delimičan gubitak ćelija i funkcionisaće tek kada je uništena polovina ili više parenhima. VAEH i VAIDS, tj. imunodeficijencija izazvana vakcinacijom i povećana verovatnoća da se oboli od COVID-a. To može dovesti i do povećane verovatnoće drugih infektivnih bolesti, kao i do znatno povećanog rizika od oboljevanja od raka i imati lošiji tok bolesti nego nevakcinisani (tzv. turbo-kancer). Važan mehanizam ovih sindroma je prekomerna proizvodnja IgG4. Centralna neurotoksičnost direktnim oštećenjem mozga od strane spike-indukovane proizvodnje amiloida, što može dovesti do kognitivnih deficita sve do demencije. Oštećenje perifernog nervnog sistema sa teškim sindromima poput Guillain-Barré (polineuropatija sa slabostima mišića) ili Causalgia (difuzni peckajući bol po celom telu). Slabo je istraženo koliki je udeo vakcinisanih osoba koje su pretrpele barem jedno od gore navedenih oštećenja, ali to bi trebalo biti najmanje 1 procenat.

Koji od ovih oštećenja mogu biti preneseni na primaoca krvnih konzervi? Koliko dugo nakon vakcinacije cirkulišu otrovi u krvi donora? Pretpostavlja se da je većina otrovnih molekula (pogotovo nanopartikala i eksosoma, ali i drugih molekula, vidi dole) nestala dve nedelje nakon vakcinacije. Ipak, spike protein se i dalje proizvodi u organizmu mesecima nakon vakcinacije, ali u manjoj dozi. Ovo je loše za vakcinisane osobe jer je protein čak i u malim dozama toksičan i može izazvati autoimune bolesti i održavati ih.

Nažalost, vakcinisanim osobama je već 24 ili 48 sata nakon vakcinacije dozvoljeno da ponovo daju krv, tako da sigurno postoji krvni proizvod sa relevantnim udelom toksičnih molekula u banci krvi. Osim toga, autori imaju i dodatne zabrinutosti koje važe i kada se krv daje dugo nakon vakcinacije. Navode šest kategorija toksina u krvi vakcinisanih osoba.

Toksin u krvi vakcinisanih osoba Prvo, u krvi vakcinisanih osoba nalazi se izuzetno toksičan spike protein, posebno ako su donirali krv neposredno nakon vakcinacije. Ovo može oštetiti primaoca.

Drugo, krvni proizvodi mogu sadržavati lipidne nanopartikle, koje mogu transficirati

Treće, donorova krv može sadržavati trombe (grudvice krvi) koje mogu oštetiti primaoca, na primer, kroz mikroinfarkte u mozgu.

Četvrto, donori mogu biti akutno ili hronično zaraženi patogenima koji se nalaze u krvi zbog njihove imunodeficijencije. Ovi patogeni se mogu preneti na primaoca i takođe ih trajno učiniti bolesnima, jer je infekcija putem krvi mnogo opasnija nego prirodnim putem (kao što je disanje ili ishrana).

Peto, u telu vakcinisanih osoba formiraju se amiloidi i amiloidni mikrotubularni agensi. Ovo su sitni grudvi proteina sastavljeni od devijantnih, spike-induciranih proteina, sličnih onima koje se nalaze kod Alchajmerove bolesti, i ostatka ćelijskog skeleta uništenih ćelija vakcinacijom. Ovi amiloidi i agensi su toksični i mogu izazvati oštećenja organa, pa čak i mozga.

Šesto, donorova krv sadrži IgG4-pozitivne plazma ćelije (posebna vrsta imunih ćelija) koje mogu izazvati hronične upale kod primaoca.

Dok se prve tri kategorije otrova u krvi donora pojavljuju samo ako je donor dao krv u prvim danima nakon vakcinacije, poslednja tri efekta su takođe moguća i kada je vakcinacija donora bila mesecima ili godinama ranije.

Ne možemo kvantifikovati koliko mnogo krvnih proizvoda je pogođeno, jer nedostaju studije i istraživanja, a ova medicinska zlodela još uvek nisu razmotrena. Međutim, budući da je najmanje polovina populacije na severnoj hemisferi (na Zapadu daleko više, do 85 odsto) otrovana genskim terapijama (“vakcinisana”), možemo pretpostaviti da je relevantan deo krvnih proizvoda otrovan. Gruba procena sugeriše da je u Nemačkoj najmanje dve trećine davalaca krvi vakcinisano genskim terapijama. Ako se kod 5 odsto vakcinisanih osoba u krvi pronađe jedna od navedenih kategorija toksina, onda je 2 do 3 odsto krvnih proizvoda otrovano. Pošto samo poslednje tri kategorije mogu biti prisutne godinama nakon vakcinacije, a hronično oboleli vakcinisani koji češće imaju ove toksine postepeno nestaju iz grupe donora, jer postaju previše bolesni da bi davali krv ili umiru, ovaj udeo će verovatno pasti s obzirom na poluživot krvnih proizvoda (između 30 dana i 2 godine).

Udeo otrovanih krvnih proizvoda nikada nije bio tako visok kao danas. Autori rada predlažu niz mera za kontrolu krvnih proizvoda i smanjenje rizika za primaoca. Međutim, upitno je da li će ove mere biti primenjene. Verovatno ćemo morati da računamo na posledice kod primaoca sve do trenutka kada toksini iz krvnih proizvoda nestanu usled gore opisanog eliminisanja otrovanih donora. Još jednom su pogođeni hronično bolesni, slabiji, koji su hronično zavisni od krvnih proizvoda ili žrtve nesreća kojima je hitno potrebna krv.

Međutim, Paul-Ehrlich-Institut nije zabrinuto zbog opasnosti od otrovanih krvnih proizvoda donora, već zbog navodne opasnosti od prenosa SARS-CoV-2 putem transfuzije krvi. Iako postoji rizik kada se dobije krv od vakcinisane osobe koja je ponovo zaražena SARS-CoV-2 i ima viruse u krvi, rizik je relativno mali, jer bi takav pacijent imao groznicu i stoga bi bio isključen sa doniranja krvi.