Vesti iz Italije počele su da zvuče kao dobar početak za distopijski fantastični roman ili kao deja vu podsećanje na Sovjetski Savez.
Pre nekoliko nedelja, novom uredbom Dragijeve vlade ustanovljena su dodatna pravila koja ograničavaju živote ljudi kojima nije ubrizgana najnovija buster vakcina i koji stoga ne mogu da pokažu najnoviju verziju Green Pass-a.
Ovim građanima drugog reda, kojima je već oduzeto pravo da se kreću, rade i učestvuju u velikom broju društvenih aktivnosti, sada je zabranjen ulazak u poštu radi podizanja penzije, a omogućiće im se i pristup supermarketima, ali samo za kupovinu „robe za primarne potrebe“. Drugim rečima, italijanska vlada odlučuje kakvu će hranu i koju drugu robu (ako ih ima) ovi ljudi moći da kupe.
Nejasno je kako tačno Vlada namerava da sprovede ovu novu uredbu: Hoćemo li videti policajce da stavljaju ruke u torbe kupaca? Da li će se hleb smatrati „primarnim“ dobrom dok će pena za brijanje i slatkiši biti zaplenjeni? Nema granice za ludilo.
A nedavna beleška izvršne vlasti koja je razjasnila situaciju samo je pogoršala stvari: država sada nalaže da nevakcinisani mogu da kupe i neprimarnu robu u nekoliko prodavnica u koje im je dozvoljen ulazak.
Drugim rečima, Italija je sada društvo u kome vaša sfera delovanja ide samo onoliko daleko koliko to eksplicitno i milostivo dozvoljava premijerov veb-sajt.
Idete u šetnju parkom? Bolje da proverite najnoviji post na blogu Maria Dragija da vidite da li vam on izričito daje tu slobodu!
Kako je došlo do ovoga?
Među zapadnim zemljama, Italija je bila jedna od onih koje doživljavaju najsistematičnije uskraćivanje osnovnih građanskih prava u poslednje dve godine.
Koalicione vlade predvođene prvo Đuzepeom Konteom, a zatim Mariom Dragijem, ovlastile su neizabrani komitet „eksperata“ pod nazivom Comitato Tecnico Scientifico, koji je zauzvrat ovlastio vlade dajući naučnu auru svakoj uredbi, svakoj akciji i svakoj reči koja dolazi, od izvršne vlasti.
Ovo je rezultiralo beskonačnim nizom mera zaključavanja koje su na duge periode izbrisale slobodu kretanja, pravo na rad, imovinska prava nad preduzećima i prodavnicama, slobodu okupljanja, slobodu bogosluženja, pa čak i razlikovanje sfera jurisdikcije između crkve i crkve. Politički autoritet, sa državnim birokratema koje zatvaraju crkve i onda dele sitne instrukcije o tome koji obredi se mogu obavljati, kako liturgije treba da budu služene i koliko ljudi može biti prisutno na molitvama i sahranama.
U međuvremenu, zakonodavna vlast je ponižena, a vlada hitnim dekretima izvršne vlasti postala je norma. Sama ustavna struktura zemlje je iskrivljena, a novi koncept pod nazivom „stato di emergenza“ (vanredno stanje) je izmišljen iz ničega, iako se nigde ne nalazi u italijanskom republičkom ustavu.
Da ne živimo u doba Si-En-Ena, lažnih vesti i nečuvenih subvencija koje političari dele novinama i medijima, moglo bi se opravdano zapitati gde su bili novinari dok se sve ovo dešava?
Naime, novinari u Italiji su među glavnim krivcima za sadašnju distopijsku stvarnost, jer su dali platforme „stručnjacima“ koji su se složili sa izolacijom i drugim merama koje su proširile kontrolu vlade nad svim aspektima života, dok su u isto vreme žestoko ismevali i izopštavali lekare i naučnike koji su se usudili da dovedu u pitanje logiku obaveznih maski na otvorenom i policijskog časa za restorane.
Svako ko se usudio da ukaže na katastrofalne posledice produžene izolacije na mentalno zdravlje ljudi koji pate od drugih bolesti, ili na vezu između ekonomije i javnog zdravlja, optužen je da „negira kovid“. Ovo je obrazac koji čitaoci sigurno prepoznaju, jer su ga videli u SAD i mnogim drugim zemljama u poslednje dve godine.
Činjenica da se praktično svako mišljenje koje su mediji označili kao „teorija zavere“ pokazalo istinitim samo tri ili četiri meseca kasnije, ništa nije uzdrmalo aroganciju korumpiranih masovnih medija, koji su ukorenjeni u svom monopolu nad ciklusom vesti, zahvaljujući njihovom pristupu državnom finansiranju i političkim uslugama. I to je tačno u Italiji kao i skoro svuda.
Administraciju Đuzepea Kontea pratila je još jedna vladina koalicija koju je predvodio premijer Dragi, ne zahvaljujući slobodnim izborima, već putem poteza predsednika republike Serđa Matarele. U svečanom govoru februara 2021. godine, šef države je objasnio zemlji da nije u redu da se izbori održavaju tokom pandemije — iako su u istom periodu Rumunija i Portugal imali izbore i njihova stopa zaraze nije promenjena.
Umesto toga, Matarela je poverio vladu Dragiju, tvrdeći da će to biti nestranačka, „tehnička vlada“ jednostavno zadužena za dobijanje sredstava od EU i nadgledanje kampanje vakcinacije. Očigledno, ideja o „tehničkoj“, neutralnoj vladi je apsurdna, pošto svaka moderna država ekspropriše, naduvava i prenosi bogatstvo iz nekih društvenih grupa u druge.
Neću se upuštati u brojne laži koje su izvalili Dragi i njegovi ministri o efikasnosti vakcina, niti u niz gnusnih ograničenja koja se progresivno nameću nevakcinisanim.
Dovoljno je reći da su, opet, mediji bili saučesnici, jer su mesecima svaki neuspeh Dragijeve administracije propratili divljim optužbama na račun „anti vaksera“. Baš kao što oni koji su optuženi da „negiraju covid“ nikada nisu poricali postojanje covida, oni koji su sada označeni kao „anti vakseri“ u većini slučajeva nemaju ništa lično protiv vakcina.
Mnogi od njih jednostavno objašnjavaju da svaka osoba treba slobodno odlučiti da li da uzme vakcinu ili ne, uzimajući u obzir njenu starost, kliničku istoriju i druge faktore; i ispravno primećuju superiornost prirodnog imuniteta nad vakcinisanim imunitetom.
Ali to su nevažni detalji za novinare, koji su na konferenciji za novinare na kraju godine postavili emisiju dostojnu banana republike pozdravljajući Dragija ovacijama i dugim aplauzom, a ne ispitivačkim pitanjima.
Zanimljivo je da je promena na čelu sa Kontea na Dragija uticala na pokazivanje prave boje italijanskih liberala, koji su u stvari loše prikriveni etatisti.
Čak je i Amnesty International izrazio zabrinutost zbog diskriminacije nevakcinisanih ljudi u Italiji, dok italijanski liberali i levičari navijaju za Dragija.
Jedina koherentna, hrabra opozicija Dragiju dolazi sa margine i od neverovatnih saveznika poput marksističkog profesora Uga Mateija i libertarijanskog profesora Karla Lotierija (prijatelja Mizesovog instituta). Mattei je neumorno osuđivao neustavnu prirodu „vanrednog stanja“, kao i kukavički ucenjivanje radnika koji su primorani da odlučuju između uzimanja vakcine ili gubitka posla.
Lotieri je predvodio mali pokret otpora među univerzitetskim profesorima koji se bore protiv diskriminacije nevakcinisanih studenata i objašnjavaju kako je pandemija bila izgovor za moderne države da naprave korak dalje u svojoj kontroli nad telom i umom svakog pojedinca.
Mere kojima su Italijani bili podvrgnuti u ove dve duge godine neproverenog etatizma i besramne propagande ne samo da su nepravedne, već su bile i potpuno beskorisne u borbi protiv pandemije.
Italija je videla potpuno iste putanje i vremenske okvire u različitim talasima virusa kao one koje su iskusile zemlje poput Švedske ili čak Velike Britanije, gde slobode i ekonomija nisu gažene — ili barem nisu zgažene u istoj meri!
Neuspeh niza vladinih dekreta nije iznenađenje za one koji, čitajući Ludviga fon Mizesa i FA Hajeka, dobro znaju da su ljudska društva složena i da treba da budemo skromni kada smišljamo rešenja sa vrha.
Centralno planiranje — bilo za privredu ili za zdravstvo — je predodređeno da propadne.
S druge strane, centralno planiranje služi političkoj klasi i bliskim korporacijama koje neprestano pokušavaju da mikroupravljaju našim životima.
